"Sve mi je delovalo kao avantura, a onda sam ostala tamo 10 godina": Otkrila zašto joj ne smeta -30 na Arktiku!

Svalbard je jedno od najsevernijih naseljenih područja na svetu i definitivno nije za svakog. Ali, švedska autorka Sesilija Blomdal koja je otišla tamo tražeći avanturu - ostala je da živi uprkos svemu na vrhu sveta, na ostrvu Arktičkog okeana.

Sesilija je na Svalbard otišla iz Geteborga 2015. godine, jer joj je „delovalo kao zabavna avantura“ – u pitanju je arhipelag koji se nalazi blizu Severnog pola. Ubrzo se ispostavilo da ne samo da je „zabavno“, već je i vrlo izazovno. Temperature padaju na -30C, postoje meseci tame, a povremeno brutalne oluje i polarni medvedi.

Sesilija (34) živi u kućici u blizini grada Longjerbijena, a opisuje Svalbard kao „zemlju ekstremnih godišnjih doba i vremenskih prilika“, objašnjavajući da sunce zalazi krajem oktobra i da se više ne vidi do početka marta.

„Leti sunce ostaje iznad horizonta skoro četiri meseca. Ekstremne sezone mogu se posmatrati i kao prednost i kao prepreka. Smatram da je polarni dan prilično izazovan“, kaže Sesilija za Daily Mail i otkriva kako ekstremni uslovi utiču na neke svakodnevne stvari.

„Kada se ovde gradi kuća, neophodno je koristiti stubove usidrene u zemlji, jer se trajno smrznuto tlo može prilično pomeriti. Pored toga, imamo dobro izolovane podove i zidove, a naši prozori su trostruki kako bi se smanjili gubici toplote. Za te jake zimske oluje, takođe imamo rezervni grejač koji se ne oslanja na struju, i osigurava da ostanemo na toplom i udobnom bez obzira na vremenske prilike.“

A šta je sa polarnim medvedima?

Sesilija otkriva da susret sa polarnim medvedom u gradu „nije svakodnevna, pa čak ni godišnja pojava“, ali se „može sresti bilo gde na Svalbardu u bilo koje vreme“ – tako da stanovnici „obično nose vatreno oružje, a često i baklje“ .

Uprkos krajnostima – i opasnostima – Sesilija kaže da stanovnici „prihvataju izazove koji dolaze sa životom na Svalbardu“ i otkriva brojne prednosti.

„Svako doba ima svoju magiju“

Kao prvo, ona voli mračan deo godine. „Svako doba godine ima svoju jedinstvenu magiju, ali ako bih morala da izaberem omiljeno, to bi bila polarna noć [od 11. novembra do 30. januara]. Ovo je posebno doba godine kada pijuckamo kafu na mesečini, provodimo dane pod zvezdanim nebom i, ako imamo sreće, uživamo u zadivljujućem prikazu severne svetlosti.“

Pejzaž je takođe poseban.

„Mislim da je jedan od najvećih razloga što se mnogi od nas odlučuju da žive ovde zadivljujuća priroda. Slobodno vreme obično provodim na otvorenom. Zimi volimo da istražujemo ostrvo na motornim sankama, bilo da se radi o obilasku glečerskih pećina ili da provedemo nekoliko dana u udobnoj udaljenoj kolibi. Kada dođe leto, fjordovi su pravo mesto. Možete uočiti sve vrste kitova, kao i morževe koji se izležavaju na plažama. Planinarenje je uvek odlična opcija, bez obzira na godišnje doba. To je fantastičan način da se upijete u sav neverovatan pejzaž koji Svalbard može da ponudi. Imamo irvase i arktičke lisice. Tokom leta, ovo područje oživljava s raznim vrstama ptica, kao i brojnim kitovima poput plavih kitova i beluga.“

Deda Mraz se vraća svakog Adventa

Što se tiče društvenog života, posebno ističe proslave na Svalbardu.

„Postoje mnoge jedinstvene lokalne proslave tokom cele godine. Prve nedelje Adventa dočekujemo Deda Mraza šetnjom obasjanom bakljama. Prema legendi Longjerabijena, Deda Mraz živi u starom rudniku na strani planine i svakog Adventa se vraća u selo u posetu. Za ovaj događaj u celom gradu se gase svetla, pa samo naše baklje osvetljavaju tamu polarne noći. Deca ubacuju svoje liste želja u poštansko sanduče Deda Mraza, a mi se svi okupljamo na glavnoj ulici da osvetlimo našu božićnu jelku, koja se posebno doveze sa kopna, pošto nemamo drveća na Svalbardu“, objašnjava Sesilija.

Druga omiljena proslava joj je – doček Sunca.

„Svi se okupljaju uz staro bolničko stepenište, prvo mesto gde se dodiruju sunčevi zraci dok prvi put za četiri meseca obilaze planinu. Zajedno pevamo i navijamo da proslavimo povratak sunčeve svetlosti u naše selo posle dugog zimskog mraka.“

Lokalna kultura takođe ima neka neobična pravila. Naime, ovde su na primer zabranjene mačke, ali sve je to sastavni deo života koji prihvataju i mladi i stari.

„Od svega po jedno“

„Ovde živi dosta porodica. U Longjeru živi oko 300 dece mlađe od 15 godina, od ukupno 2.595 stanovnika. Postoje dva vrtića, osnovna i srednja škola, narodna gimnazija, pa čak i fakultet.“

Longjerbijen – koji se nalazi na najvećem ostrvu u arhipelagu – takođe nije bez pogodnosti, uprkos svojoj udaljenoj lokaciji. Sesilija napominje da grad ima „po jedno od svega“ – „jedan supermarket, jednu poštu, jednu teretanu, jednu benzinsku pumpu, jednu biblioteku, jedan aerodrom i tako dalje“.

Takođe, ima mnogo toga da se radi.

„Imamo razne barove i restorane koji su puni uveče i vikendom. Jedan popularan događaj je pletenje koje organizuje lokalni kafić četvrtkom uveče. Ako se bavite sportom, možete prisustvovati raznim nedeljnim sportskim događajima, kao što je badminton, ili se možete pridružiti lokalnoj pešačkoj grupi. Za kupovinu imamo nekoliko prodavnica koje nude opremu i odeću za aktivnosti na otvorenom i prodavnicu ženske odeće (gde sam nekada radila) koja prodaje modernu, svakodnevnu odeću. Longjerbijen je možda mali, ali je iznenađujuće dobro opremljen. Postoji nekoliko lepih hotela za posetioce i razne aktivnosti za istraživanje ostrva.“

Na kraju, ostrvljani imaju bolju internet vezu od većine sveta.

„Imamo brzi internet preko optičkih kablova sa kopna (Svalbard Undersea Cable Sistem), a Svalbard je dom KSAT-a, najveće svetske satelitske zemaljske stanice, sa klijentima poput Nase.“

Niži porezi i zdravstvena zaštita

Ostale pogodnosti uključuju niže poreze u poređenju sa Norveškom, koja upravlja Svalbardom, i univerzalnu zdravstvenu zaštitu.

„Lekarske posete nas koštaju veoma malo jer su pokrivene našim porezima. Naša bolnica, koja se nalazi u glavnoj ulici, nudi sve osnovne usluge, uključujući preglede kod lekara, hitnu negu, stomatološke usluge, ambulantu za decu, fizioterapiju i rutinske rendgenske snimke. Za bilo koje specijalizovane tretmane koji se ne mogu obaviti lokalno, pacijenti se upućuju na kopno, a letove pokriva naš univerzalni zdravstveni sistem.“

Svalbard je i jedino mesto na svetu gde možeš da živiš i radiš bez vize, a tamo se nalazi i čuveni trezor za sudnji dan.

Zvuči vam dobro takav život na ostrvu, ili i dalje ne možete ni da zamislite da živite tamo? Možda biste se zaljubili, kao što se Sesiliji desilo.

„Sve što znam je da volim svoj život ovde sa svojim dečkom Kristoferom i našim psom Grimom. U doglednoj budućnosti, vidim sebe upravo ovde na Svalbardu.“

Bonus video:

(Espreso/Nova/Ana Kalaba/Preneo D.M.)